Ivan i ja smo prijatelji već godinama.
On je jedan od onih ljudi koga stvarno interesuje odgovor na pitanje „Kako si?“. On je neko koga ne moram da zovem jednom nedeljno da bismo ostali prijatelji. A ako mi zatreba „čašica razgovora“ njemu ni 3h noću nisu problem.
On bez lažne sramežljivosti kaže kako ima 3 devojke: jednu redovnu, jednu povremenu i jednu potencijalnu. On bez dlake na jeziku kaže da je probao marihuanu, ekstazi i kokain. Ali uvek doda: „To je bilo pre 10ak godina, i samo sam probao, i na sreću odmah shvatio da mi to ne treba u životu.“
Ivan je prošle godine završio fakultet, i zaposlio se u struci. Voli svoj posao i jako je zadovoljan radnim mestom. Dečko je jednostavno srećan. Ili je barem bio do pre pola godine.
Luka je njegov brat. Ženskoj populaciji neodoljiva mlađa verzija Ivana. Čak završava isti fakultet.
Ne znam ga jako dobro, ali uvek mi je bio mio i drag, i jednostavno je zračio nekom pozitivnom energijom. Uvek nasmejan, i spreman za zezanje.
Ali, uvek postoji to neko ALI. . .
Luka je narkoman.
Ivan je primetio bratove promene u ponašanju, nove poznanike, i nenormalne promene raspoloženja. Pomislio je:
„OK, mlad je, probao je. Popričaću s njim i proći će ga.“
Ali, nije baš tako išlo. . . Luka je nastavio da se drogira do trenutka kada je, zbog bodenja igle u venu, za malo izgubio ruku usled infekcije koja se stvorila. Dva puta je operisan. Ruka će biti OK. Ali ništa drugo još uvek nije ok. Luka svakodnevno dobija lekove radi sprečavanja krize koja nastaje kod zavisnika koji prestanu da unose drogu u organizam. Luku su napustili prijatelji.
Ivan je taj koji ga vodi kod lekara, i na terapije. Ivan je taj koji non-stop provodi vreme sa njim. Ivan je svoj život stavio u zapećak da bi spasio brata.
Pre par dana sam se videla s Ivanom u gradu. I Luka je bio s nama. I dalje, ili bolje rečeno PONOVO onaj isti slatki dečko kome je najvažnija stvar u životu da se šali s drugarima. Barem tako drugima izgleda. Dok ja, koja znam kroz šta prolazi, vidim i onu tamnu senu u njegovom osmehu.
A Ivan. . . kroz glavu mi proleće slika orla koji na surovoj kamenoj litici čuva svoje ptiće.
I on sam kaže da se samo tome posvetio: kako pomoći bratu, kako ga iščupati iz tog pakla.
Na kraju te večeri koju smo proveli zajedno, Ivan mi je krišom od Luke šapnuo da mu je žao što nismo mogli da se pošteno ispričamo i zahvalio mi se što sam pristala da se vidimo iako je Luka bio s njim. U tom trenutku sam shvatila kako to mora da je strašno kad ti ljudi okrenu leđa ne zbog nečeg što si ti uradio, nego zbog nečeg za šta ti sam nisi kriv.
Ovih dana se svake večeri pomolim Bogu da spasi Luku, i da Ivanu da snage i mudrosti da sve to izdrži.
Ako zatreba, pomoći ću Ivanu. Makar samo rečima podrške. Neću okrenuti glavu ni od njega ni od Luke. Prijateljstvo se ionako meri onda kada je neko u nevolji, a ne onda kada je sve k’o med i mleko.
**********************
LINKOVI:
EMPRONA- centar za prevenciju narkomanije
RASKRŠĆE- udruženje za pomoć zavisnicimi
