tj. : ~Manje ozbiljan tekst o Blog Openu~
Da ne bih nešto zabrljala i poremetila redosled, nabacaću par pasusa bez nekog posebnog reda. ne zamerite. Mozak mi još uvek radi na leru.
Posle celih 3 i po sata spavanja, oko 5:30h RANOM ZOROM, krenula sam sa Sašom, Marijom i Emilijom za Bor. Falio mi je nikotin, ali je zato nedostatak kofeina spasila Ema sa svojom čudesnom sport-bili torbom, iz koje je vadila i nudila ness kaficu, sokiće, slatkiše i još svašta nešto… Kišu smo ostavili iza sebe, i uživali u suncu i pogledu na prirodu. Kad sam ugledala Rtanj, dah mi je zastao.
U Bor smo stigli na vreme, naravno. Mada mislim da su čak i Makedonci kraće putovali.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Suskeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeee, Deda, Rain, Dragana i Bane. Mislim da je nepotrebno pisati koliko sam bila srećna što ih opet vidim. Osim njih, jedva sam čekala da vidim, a i upoznam uživo,Đoleta aka Waltera Neponovljivog i Nemanju aka Punkyja
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Upoznavanje i druženje sa Nebojšom aka Eniacom su posebna priča, o kojoj neću puno jer mi je nešto pretio kako me ni jedna voda neće oprati. 
Samo ću reći: „Nebojšaaaaaaa! Kad se opet vidimo?“ 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Najveće zaprepašćenje je bio Toni Aničić, koga sam ja, kao bloger koji veze nema s IT, zamišljala mnogo starijeg i ozbiljnijeg. I maltene sa strahopoštovanjem očekivala da ga upoznam. Kad ono… Toni nit’ je stariji, nit’ je ozbiljan! (sorry Toni)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Sličan utisak je ostavio i Miloje Sekulić. Setih se njegove priče o studentskim danima, o gazdaricinom sinu, skinhedu koji je u svojoj kući prebio 2-3 hare-krišna vernika, pa se posle gazdarica žalila kako je 3 puta usisavala perlice s njihovih odela po kući. Zahvaljujući toj priči sam uveče, pred večeru u hotelu, premrla kad sam ugledala nekolicinu „prikrivenih“ skinhedsa koji su pitali za slobodne sobe. 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Od Dragana Varagića sam čula simpatičan naziv za blogove poput mog, i možda se nekom to neće učiniti simpa, ali. . . : blogovi s ovakvom tematikom se zovu „pikila sam, kakila sam“
Da se razumemo, tj. da ja ogradim Dragana: nije on mislio ništa loše! 
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Tokom prvog dana, sve je teklo po planu. Redovi čavrljanja, malo blogosferskog ogovaranja, smejanja i kafenisanja su se smenjivali sa predavanjima.
Sad kad spomenuh predavanja, odmah da kažem da o njima pisati NEĆU. Pa, mislim… bilo bi sramota da ja, koja skoro NI JEDNO predavanje nisam otpratila od početka do kraja, pričam o tome. Šta da se radi. . .bilo mi je mnogo interesantnije pričati u holu sa dragim ljudima.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Većinu vremena sam provela sa cimerima. Već pomenutom Emilijom i Željkom aka Zstevom i Ivanom aka Foto-manijakom. Najveći biser s njima se desio prvog dana, tj. noći, posle večere. Bilo je oko 02h. Emilija je otišla pre nas. Željko, pametnjaković je „znao“ gde smo smešteni, i nakon parkiranja smo lepo krenuli ka kući. Ja sam, po svom običaju, zastala da pomazim kuče u dvorištu. Njih dvojica su već bili pred vratima, Željko s rukom na kvaki (kvaCi ? ) i dok su mi govorili „Daj…mani se tog kera. Sav je prljav…“ čuli smo Emiliju koja nam IZ SUSEDNOG DVORIŠTA govori „A gde ste vi to pošli?“ Ja sam potrčala ka Emi, preskačući nekakvu ogradu, a Željko i Ivan okolo, maltene jedan preko drugoga!
Jaooo! Da je neko mogao to da snimi!
Najbolje je bilo kad nam je gazdarica ujutro rekla da u toj, susednoj kući živi žena, i to sama, a muž joj je u bolnici, jer je pre 10ak dana imao srčani udar! Bože. . . da smo joj upali kuću, ne bi me čudilo da ga je i ona doživela!
A naš smeštaj. . . Posebna priča! Čisti peškiri u kupatilu, šamponi, četkice. Tople sobe. Posteljine dovoljno za još toliko ljudi. Uveče nas je u dnevnoj sobi čekala tepsija kolača, a ujutro u 8:30h vruća gibanica, i još salama, šunka, ajvar, pindžur, i još svašta nešto! Da napomenem da su blogeri koji su bili smešteni u hotelu, smeštaj platili duplo više, bez klope i sa hladnom vodom u kupatilu. Naša gazdarica i smeštaj ruleZ ! Ovo sve sam napisala čisto da bi nam ostali blogeri s BO zavideli.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Drugi dan je protekao slično. Osim što sam bila još manje naspavana i malko mamurna (mislim da je smederevka kriva). Banetova radionica je jedina kojoj sam prisustvovala od početka do kraja. Al’ morala sam. Ko mi je kriv što sam predložila da naprave radionicu kreativnog pisanja!
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
U holu smo se potpisivali i škrabali na panou, uz odgovarenje na pitanje kako nam je bilo uveče. Par meni najboljih odgovora su bili:
-Bambi je bio najbolji. (srnetina )
-Ne sećam se
-Sudeći po boli u glavi mislim da je bilo super
Ovakvi odgovori nisu ništa čudno, s obzirom da je večera počela oko 20h, a za mnoge od nas se završila posle ponoći. Uz tamburaše i piće, nije ni čudo što što nam se nije spavalo. Čak i uprkos tome da je šef sale u par navrata gasio pa ponovo palio svetlo ne bi li mu uspelo da nas otera na spavanje. Pa, čak i kada je oko 1h nestalo struje, druženje je nastavljeno uz par sveća i mnogo smeha.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Oko 2h ručak, opet s odličnom klopom. Još malo priče, i povratak u stvarnost tj. kući. . .
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Ovaj BlogOpen je prosto i jednostavno odličan. To će vam i ostali učesnici potvrditi. Da je moja draga sister JaneDoe uspela da dođe, usudila bih se da kažem da je bio savršen. Ali, biće perfektno sledeći put. Negde, u nekom gradu, s nekim dragim ljudima. . .
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
E, sad.. . Neko će pomisliti da je tekst dugačak, al’ ja jednostavno nisam mogla kraće da napišem. Čak sam, još ovoliko teksta, izbacila iz ovog posta. A onom humanom delu BlogOpena ću posvetiti poseban članak, i to što pre. A to isto bi mogli i ostali blogeri koji su bili u Boru.
Eto, toliko od mene „u ovom javljanju“.
Čitamo se ovih dana. I to, zahvaljujući Vesiću, možda i sa nove adrese.
NAPOMENA:
Izvinjavam se što još neke ljude nisam linkovala. Nešto je NEnamerno, a nešto s namerom
