Često pogledam keywords, odn. Search Engine Terms i ne retko se zapitam kako je neko ko je npr. u Googlu ukucao reči JUTRO ili FERVEX došao upravo do mog bloga…

Večeras sam, zahvaljući ostavljenom komentaru, saznala ko je, a i zašto, ukucavši reč NADRNDANA, došao do mojih Avantura. Pošto mi se priča dopala, a i zvuči kao da je neki od mojih tekstova, odlučila sam da je objavim.

Snežana, NEbloger gost na mom blogu.

„Cao Aurora,
Protekli vikend sam provela na svadbi dvoje ljudi koji su zasli u kasne 50te… Svadba kao i proslava posle odvijale su se u Hotelu a 4 zvezdice… ma sve na svom mestu… Prenocila sam tamo i razmisljala kako ljudi u tako kasnim godinama razviju poseban ukus i vencavaju se na mestima kao iz bajke a i ne lice na mladence… a mi mladi razmisljamo, “gde cu da zivim”, “treba mi auto”… itd. itd….
Provela sam taj vikend izvan realnosti i onda sam pocela da razmisljam kako je sve sranje, u stvari treba da ucim a ja se zezam u hotelu… kako imam 3 nedelje do ispita… i kako je njima super i da ja to nikad necu uspeti…Sve u svemu vratila sam se kuci onako dorbo NADRNDANA!!!
Da bi nasla utehu tj. da ne bi pocela da ucim, ubacila sam u Google samo rec “nadrndana” i tako upala u tvoj Blog i eto me sada…
Cao
Snezana“

Poslednji tekst napisan 8. jula. . . Uh! Kako je to davno bilo.
Već 3 dan sedam za kompjuter s namerom da, napokon, ponovo krenem s blogovanjem i. . . trema!
„Jesam zaboravila kako se piše? Šta da pišem? Da stavljam sliku ili muziku?. . .?“

I onda, samo sednem, KLIK na blog, KLIK na Write Post, i reči krenu same od sebe, kao i uvek. . .

Gde sam bila, šta sam radila?

Odmarala od fakulteta. Odmarala od TVa. Odmarala od svega, pa tako i od neta. Mada, priznajem, na FBu i na MSNu sam bila aktivna, koliko-toliko.

Odmarala sam se i od emotivnih brodoloma, i kako to obično biva, kad se čovek najmanje nada. . .upoznala sam nekog. Pametan, duhovit, ambiciozan (u normalnim količinama). Drži me za ruku. Šalje poruke tipa „Dobro jutro, mazo.“ sa malim i velikim slovima i znakovima interpunkcije.
Wau! Jedan ipak nije neandertalac!

Pravi mi doručak, sprema ručak. Potpuno sam posle toga opere suđe. Usput stigne da me izmasira i zadovolji u krevetu. . .
Šta raditi s takvim muškarcem? Ženiti ga?
Pa, već sam mu ja to predložila. Nasmejao se, i to baš glasno. . . Ma, bolje i da se smeje nego da kaže:“Hvala, ali NE, hvala.“

Bila sam i na moru. I to sama. Vozom BG-Split. Totalno retro! Obišla sam mali delić hrvatske obale, i jednostavno sam uživala. Na svaku opasku ili pitanje koje zahteva korišćenje sive mase, odgovarala sam sa: „Nemam pojma, nemam mišljenje o tome. Ja sam na odmoru!“

Gore pomenuti me je ispratio i dočekao. I javljao se skoro svakog dana. I za divno čudo, nije mi to smetalo.

Sad se vraćam u real life. Prijavljujem ispite. Vraćam se pisanju. Nadoknađujem propuštena kafenisanja s prijateljima. Ali, tipa-koga-treba-ženiti zadržavam kao letnji suvenir koji je našao upotrebnu vrednost u svakodnevnom životu.

Kad me neko pita odakle sam, razmišljam da li da kažem gde sad živim, ili gde sam rođena. . . Da li da spomenem majčino ušće Neretve, ili da ispričam gde mi je prababa dva puta krstila decu. . .

U svom gradu sam provincijalka, u svom selu „građanka“. Kako god da okrenem, ispadnem autsajderka ili dođoška.

Kada me u gradu, ljudi s prezimenima na -OV, -SKI i -ŠKI , pitaju za ime, samo me upitno pogledaju kad čuju da se moje prezime završava na -AC.
Kad me u selu neko od ovih IĆ-evaca pita „čija sam“, svaki put čujem: „Ti nisi iz mog kraja, jel’?

Do vraga s tim više! . . .ili „Do đavola!“ . . . Nije šija, nego vrat. Fuj!

Pijemo istu vodu, isti vetar nam duva s Dunava!

Čak i psujemo isto!
Osim što ja ne psujem oca, kao ovi ovdašnji, niti psujem Boga, kao oni „odanle“.

Ali, ako me još neko upita odakle sam i počne da me ubeđuje kako bolje od mene zna ko sam i šta sam… Ma, ima da mu opsujem i Boga i oca, i majku, i još neke za koje nije ni znao da ih ima u familiji!

Lepo reče Balašević:
„Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slucaj, jos uvek samo svoj.“

Donela sam mu poklon s odmora. Crnu, drvenu figuru afričke devojke. Kad sam je ugledala u izlogu, shvatila sam da odavno nisam videla nešto toliko jednostavno a tako lepo. Ta statua je bila kao stvorena za njega.

Oduševio se. I stavio ju je tačno tamo gde sam i mislila da joj mesto. Savršeno se uklopila. Kao da je samo ona falila pa da soba bude potpuna. Ugasio je svetlo, upalio dve male sveće pored nje i rekao mi da bi trebali da joj damo ime.

“Šade”, rekoh mu, “Potseća me na njenu melanholičnu muziku i izgleda senzualno kao i ona.”

Rekla sam mu da sam mu je kupila za rođendan. A slagala sam ga. Kupila sam je da bi barem nekad pomislio na mene kad je pogleda. . .

Od samog našeg početka, tu je bio kraj. Samo ga ja uporno odlažem već jako dugo. I svaki put kad se javi popustim. Mada često zamišljam kako ću mu napokon reći “Nećemo se više viđati”. A nemam snage za to. Pomisao na njega je jača od moga JA.

Čula sam neko veče dobru rečenicu: ”Meni ne trebaju samo zabavni delovi muškarca: meni treba ceo muškarac”.

On jeste zabavan. Zajedno se smejemo, uživamo u muzici, vinu. . . Ali, od njega dobijam samo ono što je na površini. Samo ponekad mi otkrije po koju tužnu, malu istinu. A htela bih sve. Htela bih da zavirim tamo gde me ne pušta. Htela bih i ja njemu da kažem stvari koje se ne pričaju svakome. Htela bih da delimo nešto više od flaše hladnog vina i par vrelih noći.

Mnogo bih ja htela od njega, i sa njim. . .ali, eto. . . Ne može.

Napomena: ko ne zna ko je Sade, KLIK OVDE

Nije me maznuo nikakav Hans niti Gotlib ali ja ljudi ovde nemam komp! Mada, kad malo bolje razmislim, nije to ni tako lose. Umesto da sedim ispred ekrana, skoro svakog dana negde idem, setam. . .

Ok, priznajem, malo mi je falio net. Uspela sam da posaljem tek nekoliko novogodisnjih e-cestitki. Ko je nije dobio, a ocekivao je: stvarno mi je zao, visa sila je bila u pitanju.

Nego, sto se tice zivota ovde. . . Nije lose, al’ je meni kod kuce mnogo bolje. Jest’ da imaju dobre kobasice, dobro pivo, ni vino im nije lose. Al’ sta da radi dete iz Vojvodine ovde, kad za Bozic nema ni malkice visnjevace da se s njom nazdravi. . .

I snizenja su super: -25%, -50%, -75% . . . Al’ sad imam mali problem zbog svih nakupovanih stvari: treba sve to strpati u kofere sa ukupnom dozvoljenom tezinom 20+8kg. A ja jadna nisam mogla da odolim ni ljubicastim cipelicama, ni crnim cizmicama, ni beloj niti braon jakni, a i neku africku figuru moram nekako da strpam medju majice i pantalone. Parfeme i sminku ne smem ni da spominjem!

Vecernjim izlascima ovde sam totalno razocarana: nemacki ni pop ni rok ne volEm, a ni nase gastarbajterske klubove sa Liki, Miki, Viki, Biki. Uzgred, jel znate kako mi je bilo za docek u jednoj “nasoj” diskoteci? – Boze me sacuvaj! Ne dao Bog ni najvecem neprijatelju!!! Dobila sam dozu ruzicaste muzike za narednih 10 godina, a o seljacenju i pokondirenosti prisutnih necu ni da pisem! Cast izuzecima.

Nego, raspisala sam se, a moram da pokusam da spakujem stvari, i da merim tezinu torbi. U utorak idem kuci, pa da vidim hoce li nesto morati da se salje postom.

Kuco moja, kucice, eto mene uskoro. . .

U utorak sam doputovala u Nemacku, u jedan mali gradic kraj Stutgarta. Dosla sam kod svoje rodbine da se odmorim od fakulteta, i od svega onoga sto me kod kuce, i u gradu zamara. . .
Neke od prednosti odmora u inostranstvu su sledece:
-nema ruzicaste televizije
-nema sednica skupstine po ceo dan na TVu
-ima jagoda u svako doba godine
-ima Philadelphia sira sa vlascem u svakoj prodavnici
-ima roze sampanjca u neogranicenim kolicinima
-ovde se u svakoj ulici vidi da ce uskoro Nova Godina (a ne samo u centru grada)
-zimska snizenja su STVARNO snizenja (nije prethodo dignuta cena za 40%, pa onda snizena za 20%)
-i Windows na kompu je na nemackom, pa imam dobar izgovor da odmorim i od interneta.

P.S.
Iako odmaram od neta, slobodno mi saljite novogodisnje cestitke.
polarna_ns@hotmail.com

KLIK na Play ->

Vidi se samo jedna tanka linija na dnu vrata, od svetla u hodniku. Ovde, u sobi, svetlo  nam nije potrebno. Skidam se u mraku. Ti ionako znaš kako izgleda svaki santimetar na mom telu.

Prelaziš rukom preko mog obraza, preko ramena i ideš ka vratu. Polako prstima kliziš niz moju kičmu. Počinjem da čujem muziku. Neki lagani ritam počinje. Ili to možda samo grane drveta udaraju u roletne. Ne znam, a nije ni bitno.

S tobom i tišina zvuči kao najlepša melodija.

Na tvojim rukama osećam da si se naježio. Znam da nije zbog hladnoće. Ali ipak povlačim prekrivač preko tvojih leđa.

Na obližnjoj raskrsnici neko naglo koči. Verovatno se upalilo crveno svetlo. Obavezno zaustavljanje. U mojoj sobi ze tebe uvek važi samo zeleno. Vozi dalje, ne zaustavljaj se.

Sijalica na banderi ispred moje zgrade se odjednom upalila. A ne radi već mesecima. Na trenutak vidim odsjaj u tvojim očima. Po njima znam da se osmehuješ.

Još jedan zvuk čujem u sobi. Tebe – kako polako i duboko dišeš.

Komšija u stanu preko puta mog, pali svetlo i ulazi u kuhinju. Primetila sam da se noću često budi i šeta po stanu, ne može da spava. Ja ću noćas spavati mirno. Ali ću kao i uvek, kroz san osetiti kako me pokrivaš.

Neću da ti kažem da mi je uvek toplo kad spavam kraj tebe. Samo ti mene pokrivaj, srećo moja. . .

Laka vam noć, umorni ljubavnici. Dobro vam jutro, pospani radnici.

Legla sam u 3h, ustala u 8h. Dovršavam seminarski, napokon.

Nije meni problem kad malo spavam, i kad sam pod pritiskom i u frci. Problem je kad se i u tih par sati sna budim na svakih pola sata jer me boli glava. Izgleda me je lupila promaja. Gornja leva strana lica me boli kao da me neko čekićem udara na svakih minut-dva.

Uvek nosim šal i kapu il’ šešir, a često preko toga još i kapuljača stavim. Ne ostavljam otvorena vrata niti prozore. A s obzirom da patim od hronične upala srednjeg uha, toliko se pazim da čak ni na predavanjima nikad ne sedim  kraj prozora. I kako je onda, do vraga, mogla promaja da me udari?!

Toliko sam nervozna da bih mogla ujedati. Još samo ako me i uho zaboli. . .pa onda mogu slobodno da legnem u krevet i ne ustajem 3 dana!

Joooooooooooj!

Neću ovako da se igram. . .

Nego, sad mi je palo na pamet da možda to što mi je tata poreklom iz Bosne ima neke veze s ovom mojom glavoboljom. Znate onaj vic kada Bosanac ide na neku operaciju, a na glavu mu anasteziolog zalepi papir na kome piše “Ne dirati, ne probijati. Boca je pod vazdušnim pritiskom” Sorry, drugovi Bosanci – ništa lično!

*
*
*
*
*

Nekad sam k’o malo dete kad treba da učim. Od sinoć pišem seminarski, koji uzgred budi rečeno, do sutra treba da završim.

Sinoć sam odlučila da ranije legnem pa da ustanem ranije da ga pišem – ustala sam u podne. U podne sam odlučila da odmah počnem – ali, prvo ručak. Posle ručka – kafica s komšinicom. Posle kafe, odmah ću da sednem za kompjuter – ali prvo da napravim tople sendviče. Posle sendviča – još ću jednu kaficu. Napokon sedam za komp – hmm. . .da samo vidim koga ima online. . . Nekih 3-4 puta sam prekidala razgovor s drugarom, jer trebalo je reći još ovo, i ono, i dogovoriti se za kafu. . . Na moju sreću, pukao net, pa sam otvorila Word. Ali, da prvo napišem tekstić za blog. . .

I evo, pišem post.

Frka na faxu traje još do utorka, a onda samo treba otkulirati do kraja nedelje. Videću sa par prijatelja, ići ću do frizerke, kupiću novogodišnje poklone. . . Za vikend je planiran odličan provod u gradu: jedan rođendan, i jedno “girls only” veče. Nedelja – kićenje jelke uz kuvano vino. Ponedeljak – pakovanje torbe, i u utorak :

Aufwiedersehen, mili moji blogeri!

Aurora je dobila nemačku vizu i napušta ove krajeve do polovine januara. Ali, bez brige, ako neko brine, javljaću se ja i odande.

*****

Ne znam koji mi je vrag danas, uhvatila me neka romantika, pa non- stop pevušim jednu pesmu. Evo vam je u plejeru, pa pevušite i vi. Lep osećaj zagarantovan!

Moj deda je još pre “onog” rata završio Višu oficirsku školu i Višu ekonomsku. I kao i mnogi, bio je član komunističke partije. Do jednog lepog letnjeg dana ‘50. godina. . .

Deda je tada bio nadzornik na jednoj omladinskoj radnoj akciji izgradnje puta. Jednog dana su šefovi doneli veliko tele mom dedi i rekli mu da ga za 2-3 dana zakolje i pripremi “bogat ručak” jer neki funkcioneri iz partije dolaze da obiđu gradilište. Deda je, naravno, odgovorio da ništa ne brinu, i da će on to srediti sa kuvarima iz lokalnog restorana. Čim su glavešine otišle, deda je samo doviknu omladincima “Ima li među vama neki mesar?” . . . Te večeri su omladinci, posle nekoliko meseci posnog kupusa i pasulja, jeli teleći paprikaš i teleće šnicle u sosu. . .

Funkcioneri su došli posle 3 dana.

Dobili su odličan izveštaj o napretku izgradnje, pesmu veselih, vrednih omladinaca i recitaciju posvećenu Titu i partiji. Ali nisu dobili ručak. Moj deda je dobio otkaz, kartu u jednom pravcu i šut-kartu iz partije. I uz sve to, i novo radno mesto. . . Njegovi šefovi su mislili da su mu zapečatili karijeru u silaznom pravcu. Ali, malo su se zeznuli.

Deda je na “lošijem radnom mestu” postao šef gradilišta po Evropi, Africi, u Indoneziji. . . Njegovi šefovi su majmune viđali u ZOO i u ogledalu, a banane su jeli kada im ih donosu članovi delagacija Nesvrstanih zemalja. Deda je u Indoneziji majmuna imao za kućnog ljubimca, a banane je brao u svom dvorištu.

Jedina preostala veza sa partijom bila je jedna značka koju smo pre nekoliko godina pronašli u kutiji sa starim šrafovima.

***

Moj deda je juče ujutro krenuo da se umije, polako se spustio kraj vrata u hodniku i odlučio da ode na svoje poslednje putovanje. Zdrav i veseo, sa svojih 87 godina i osmehom na licu, sigurno će biti dobar šef i na nekom nebeskom gradilištu.

***

(Komentari na ovaj tekst su zatvoreni.)