Ni na nebu, ni na zemlji

Скочи на коментаре

17:20h.
Uspevam da odem s posla relativno „na vreme“. U tom trenutku nailazi i moj bus. Totalno smotana pokušavam što brže da skinem rukavice, jureći novčanik po torbi. Naravno, zaboravivši da sam sitan novac za kartu još pre sat vremena stavila u džep kaputa.
Bus staje s vratima tačno ispred mene. Unutra je kao u konzervi sardina. Gledam hoći li uopšte uspeti da uđem, a kamoli da platim kartu. Ljudi ne izlaze, nego bukvalno ispadaju napolje. Neka žena samo što nije pala preko mene! Ja se odmičem, misleći da ću videti skroz namrgođenu facu uz rečenicu: „Što se ne pomerite da izađemo?!“
Žena podiže pogled i s osmehom mi pruža nešto u ruci : „Jel Vam treba?“

Zbunjena pogledam šta mi to daje…kad ono: karta! Autobuska karta.

Da se razumemo: ta karta košta pišljivih 30 dinara, za koje se maltene ni hleb ne može kupiti, i uopšte nije stvar u novcu. Stvar je u dobroti.
Uprkos saobraćajnom špicu, gužvi, gomili nervoznih ljudi, vožnji u u zagušljivom autobusu…Uprkos svemu tome, ona se osmehuje i daje mi kartu. Eto, tek tako. Da ja ne moram da se guram do vozača. Da ne moram tražiti novčanik. Da ne moram skidati rukavice. Da bi mi jednostavno učinila nešto dobro.

Zbog ovakvih sitnica verujem u dobro u ljudima.
Verujem da će sve biti ok.
Verujem da je sasvim u redu ne biti suviše „na zemlji“, nego i poleteti malo.
Verujem u moje novo utočište koje, eto, nije ni na nebu, ni na zemlji.

11 коментара

Објављено под Aktuelnosti, Obične priče