Gužva na poslu. Ljudi podižu pare, plaćaju račune, uplaćuju pazare. Niko se ne izdvaja. Svi tako različiti, a opet tako isti: odrađuju posao i odlaze. Ništa neobično.
Primećujem dečka od nekih 20-22 kako u rukama drži nekoliko fotokopiranih knjiga za fakultet. Propušta ispred sebe već 3 klijenata.
Kad neko prepusti red nekom starijeg, to smatramo kulturom. Ali kad propusti njih troje, to je već malo čudno. Napokon prilazi pultu. Daje svoju karticu i pita dal’ je bilo uplate.
“Stanje na Vašem računu je 670 dinara.”
Sa zabrinutim pogledom pita: “Znači. . .nije bilo uplate ovih dana?”
“Samo trenutak. . .Ne, nije bilo uplate.”
Dečko gleda u pod, češka se po glavi, zatim se osvrće oko sebe, naginje preko pulta i tiho, tužan progovara:
“Da li možda. . .ovaj. . .ako može. . .da se ne ugasi račun. . .mogu li podići 400 dinara?. . .Molim Vas.”
Izgovorivši to postaje rumen u obrazima, i ja shvatam da ga je sramota što mora da podigne tih glupih 400 dinara. Njega je sramota što mu je to malo para potrebno. Sramota ga je preda mnom, i pred ostalim klijentima.
Žao mi čoveka, al’ znam kako mu je.
Srce mi se kida na komade.
*****************************************
Obećala sam izveštaj s posla. Al’ morala sam ovo da izbacim iz sebe. Bilo mi je bitnije to, nego da vam pišem kako su mi koleginice super, kako mi je zanimljivo i sl. Biće vremena i za to. . . Sad mi je bilo potrebno da olakšam sebi, a papir, tj. ekran su mi u ovakvim situacijama najbolji izduvni ventil.
26 коментара
новембар 9, 2008 у 8:47 pm
Jbg, svi smo mi bili u ovoj situaciji, milion puta sam terao racun do 0, sve je to deo svakodnevnice…
новембар 9, 2008 у 9:01 pm
Mlad i neiskusan dečko, naučiće se on još da je 2.62 din najbolji iznos na računu
новембар 9, 2008 у 9:02 pm
On samo nije svestan gde živi… Kolko ima dnevno nelikvidnih firmi… To što jedan student diže poslednje pare sa računa…
Kad sam zatvarao preduzetničku radnju, žena u poreskom me 3 put pitala da li sam izmirio sve obaveze (poreze), 2 put proveravala. I nije mogla da poveruje, da još oni meni duguju nešto smešno u poredjenju sa onim kolko sam ja uplatio, kao da nemam ni dinar kamate, jer sam sve uplatio bez i jednog dana kašnjenja…
A žalosno je to što sam državi oprostio te pare, smešnog iznosa s obzirom kolko su me odrali, a opet višestruko veći od keša koje je podigao student iz posta…
новембар 9, 2008 у 10:17 pm
Razumijem te i savjetujem da se na vrijeme navikavaš…
Prije par dana čekam početak izložbe. Postoji onaj izložbeni prostor i onaj u kom se može popiti piće. U tom , u kojem se pije piće, u kom ima sto slobodnih stolica, sjedi stari čiko i konobar ga pita šta će popiti, čiko kaže da samo čeka izložbu, konobar odgovara -uredu, čekajte vani…Evo, i nakon sedam dana razmišljam o tome, zbog čega mu je bio problem da ga pusti da sjedi, da li bi svijet propao…
Ti nikada nećeš biti kao ovaj konobar, zato te i volim
новембар 9, 2008 у 10:52 pm
Eniac,
ni sama ne znam koliko puta sam bila u situacija da nemam ni prebijene pare u džepu, a ni da ne znam kad ću ih imati. Bilo, ne ponovilo se. Al’ ono što me je najviše pogodilo je sram koji se tako očigledno video na ovom dečku.
Walker,
uh, mene se jednom zvali da pitaju šta ću sa računom, a ja nisam imala para ni da ga zatvorim, kamoli da nešto stavim na njega.
новембар 9, 2008 у 10:58 pm
Zsteva,
on je itekako svestan gde živi. Veruj mi, svesniji je on, nego većina drugih ljudi.
Kristina,
Svejedno mi je kom socijalnom statusu ljudi pripadaju, dal’ su intelektualci il’ paori, bogati ili siromašni, ali u takvim situacijama normalan čovek ne može ostati ravnodušan.
volim da radim s ljudima. Imam i debele živce.
Ili barem ti i ja ne možemo. . .
новембар 10, 2008 у 12:40 am
molim te reci mi da si mu dala novac
новембар 10, 2008 у 1:03 am
Važno je da kad neko od tih ljudi dođe na šalter, umesto nervozne i nekulturne osobe koja bi samo da otalja posao, ugleda nasmejano lice i čuje kulturan pozdrav. Možda ne zvuči kao puno, ali mali gest može nekom da promeni ceo dan
новембар 10, 2008 у 1:20 am
Drveni advokat,
naravno da jesam. Postoji određena suma koja mora biti na računu, osim ako se račun ne zatvara. Ali tih 400 je mogao da podigne.
Walker,
bez brige, već uz “Dobar dan, izvolite!” se osmehnem.
новембар 10, 2008 у 1:46 pm
Mora da mu je prvi put, pa ga blam, nazalost ko zna koliko puta ce jos biti takvih situacija, naucice, a obraz ce postati djon. Nece crveneti….:(
новембар 10, 2008 у 4:30 pm
to je kada nemash pare, znam po sebi. neprijatno ti je shto nemash, glupo ti je kada izadjesh i neko ti plati pice a dobro znash da kada imash tebi nije nikakva frka da platish nekome pice niti razmishljash o tome.
ja sam imao takve situacije dok sam studirao. stigne honorar, ja podignem skoro sve odmah i onda se cimam za 200din po banci, izadjem sa parama za jedno pivo i nocni prevoz i sve me sramota. a realno nema zashto.
stvar je shto kada nemash para nisi ni navikao da baratash sa parama pa ti je onda sve to mnogo nekako bitnije i stresnije nego shto bi trebalo
новембар 10, 2008 у 8:27 pm
Studentski dani su užas jedan…baš teško ume da bude..
новембар 10, 2008 у 10:19 pm
Rastuzi me bre, ali tako nam je. a osetljiva sam na studentariju u pizdu materinu…
новембар 11, 2008 у 12:58 am
nikada me nije bilo sramota, ako nemam kažem da nemam, takvo je celo društvo i sa faxa i sa ulice.
kada su moji leti išli na selo, dešavalo se da spirim mesečni džeparac sa društvom za vikend, pa onda sakupljam po kući siću za hleb i pavlaku ;D tada još nije bilo kartica i nisam imala ovlaštenje na račun . . .
sada ne izlazim toliko, pa i ne trošim toliko . . .
ali mi je lakše kada znam da to dete ima šta da jede . . . 400 din je mnogo ako se nema ništa . . .
новембар 11, 2008 у 1:11 am
Zelena vrata,
pre će onom ko ima para obraz postati kao đon, nego tom dečku
Kalkulus,
setila sam se jedne drugarice. Nije htela s nama na kafu kad nema para. Džaba smo je ubeđivali da nema veze, da mi imamo i sl. Al’ kad je ona imala novaca, što je stvarno bilo retko, tad nije bilo šanse da je dozvolila da neko drugi plati račun.
новембар 11, 2008 у 1:15 am
Punky,
mislim da je min. 90% studenata iskusilo nešto slično. Neki zato što su sirotinja, a neki zato što mesečni džeparac potroše na jedno veče u gradu
Electrasdreams,
nemaš pojma kako mi je teško bilo zadržati osmeh na licu. Došlo mi je da viknem za njim da to neće tako uvek biti, i da te njegove knjige pod rukom puno vrede. . .
новембар 11, 2008 у 1:20 am
Drveni advokat,
ma, ne želim ni da se sećam koliko puta sam bila bez novca. Sreća, pa je kod mene taj period trajao samo neke 2 godine, dok mama i ja nismo “stale na noge”. Al’ uvek sam uspevala da se nekako snađem. I odavno verujem u onu čuvenu “što te ne ubije – učini te jačim”
новембар 11, 2008 у 1:17 pm
ma isto . . . i dešavalo se da kada potrošim sav novac, nekako dobijem drugi
ili nađem ušteđevinu negde na koju sam zaboravila ili stigne neka kamata (nešto zakasni od pre) ili kirija od podstanara 
mi u Srbiji smo se navikli na dovijanje na sve načine 
новембар 13, 2008 у 11:25 pm
Od kada sam otvorio prvi i jedini račun koji imam sam UVEK u dozvoljenom minusu kada dodje vreme da mora da budem u plusu pozajmim keš ostavim ga da stoji tako nekih 5-6dana podignem vratim i opet kalemim i tako do nekog boljeg vremena…ako ga uopšte i bude:( Fora je što je sve više ljudi u situaciji koju su opisala sa tim momkom a razumem te da se saosećaš sa njim ali…službenica sa :”I dont give a damn!”izrazom lica će bolje proći nego ti ne unosi sebe u to ma koliko grozno bilo treba ti izdržati još 30godinica do penzije oko moje
a duša se ne obnavlja kao jetra mnogo otrova je uništi i ostavlja duboki trag…
новембар 14, 2008 у 9:58 am
Koliko sam se puta probudila a da nisam imala ni za hleb da ne pricam. E onda je i tih 400 dinara velika para.
I sto udjoh ovde, potresem se pa posle nisam ni za sta.
NIje sramota nemati. Sramota je krasti i imati. Al’ takvi se ne stide….
новембар 15, 2008 у 1:29 pm
klincu još nije dospelo do svesti da su to njegove pare, ma koliko male (šta je i kad je malo?) bile, a ne pare neke tamo banke, pošte i štatijaznam.
i ne treba njemu da je blam; blam treba da je na bankama koje deru klijente pa im uši zavrću.
al’ zabole njih, oni ionako neće u raj.
новембар 15, 2008 у 9:53 pm
Sis, mislim da naslov posta govori sve.
новембар 17, 2008 у 8:50 pm
Pogodila si suštinu naslovom posta.
Njega je sramota što podiže samo 400 din. Što na računu ima samo 670 din.
Šta se sa 400 din. može uraditi je već druga priča.
Onaj ko je hodao ulicama nemajući ni toliko će ga i razumeti.
новембар 22, 2008 у 12:04 pm
Pročitala sam ovo još kada si objavila. Nisam imala šta da kažem, a možda ne umem ni sada. Mislim da smo nekako svi postali siromašni.
новембар 24, 2008 у 3:44 pm
Nije lako biti student.
новембар 25, 2008 у 1:11 am
Svakoga dana na poslu vidim barem po jednog “studenta”. . . Nisam se navikla, i verovatno nikad neću. Svaki put to preživljavam u sebi kao i tog dana kad je bio taj student. Mislila sam se da možda to nije posao za mene, a opet, s druge strane, pomislim: bolje da na mom mestu bude neko kome je stalo, nego neko neljubazan, neko ko bi bio grub. . .