Uhvati me za ruku.
Nemoj je ispustiti.
Uhvati me čvrsto.
Kao prošle noći. . .
Podigni me visoko.
I nasmej mi se.
Onako od srca.
Kao prošlog jutra. . .
Pitaj me kako sam.
Pitaj me zato što
Stvarno želiš da znaš.
Kao juče što si pitao. . .
I odgovori na ovo pismo.
Ne zato što moraš.
Nego zato što želiš.
9 коментара
мај 26, 2008 у 3:53 am
Necu da te pitam nista !
Samo da te pozdravim i podrzim…
мај 26, 2008 у 7:11 am
Neka mirno spava.
мај 26, 2008 у 9:30 am
Pesme koje se pišu srcem, su najlepše pesme na svetu, kao ova tvoja …
Posle nje … ne može se mirno spavati
мај 26, 2008 у 10:58 am
Valjda ce odgovoriti na pravi nacin!
мај 26, 2008 у 11:08 am
Deda,
ne moraš da pitaš. . .ionako sam već toliko providna. . .
Zmajček,
priznajem, ja bih volela da se on makar jedne noći prevrće po krevetu jer ne može da spava
мај 26, 2008 у 11:12 am
Suske,
ja htedoh napisati tekst o ovim „slikama“, al’ ispala pesma. Jesam se ja toliko zaljubila pa sam i pesme počela pisati – ne znam – ali kad ti proradi onaj crv koji te tera da izbaciš sve na papir. . .znaš i sama, tad se ne bira šta ćeš pisati.
Charolija,
ma nek odgovori kako hoće, samo nek već jednom odgovori. . .
мај 26, 2008 у 12:58 pm
Postoji više načina da se na pismo odgovori…a i sama odlično znaš da se neke reči čuvaju i ne izgovaraju… a odlično znaju…
мај 26, 2008 у 10:09 pm
auuuuuuu zaljubiška
…dobro prati svaki pogled, korak, pokret…možda ti odgovori tako 
мај 27, 2008 у 12:49 am
Gemina,
prilično dobro umem da „čitam između redova“, al’ kad je on u pitanju. . .to mi nikako ne polazi za rukom.
Zihernadlo,
sad tražim kako se kuca onaj smajli koga je malko sramota, pa mu obrazi liče na ono stop na semaforu. . .