Jedna Sade i jedna neizgovorena rečenica

Скочи на коментаре

Donela sam mu poklon s odmora. Crnu, drvenu figuru afričke devojke. Kad sam je ugledala u izlogu, shvatila sam da odavno nisam videla nešto toliko jednostavno a tako lepo. Ta statua je bila kao stvorena za njega.

Oduševio se. I stavio ju je tačno tamo gde sam i mislila da joj mesto. Savršeno se uklopila. Kao da je samo ona falila pa da soba bude potpuna. Ugasio je svetlo, upalio dve male sveće pored nje i rekao mi da bi trebali da joj damo ime.

“Šade”, rekoh mu, “Potseća me na njenu melanholičnu muziku i izgleda senzualno kao i ona.”

Rekla sam mu da sam mu je kupila za rođendan. A slagala sam ga. Kupila sam je da bi barem nekad pomislio na mene kad je pogleda. . .

Od samog našeg početka, tu je bio kraj. Samo ga ja uporno odlažem već jako dugo. I svaki put kad se javi popustim. Mada često zamišljam kako ću mu napokon reći “Nećemo se više viđati”. A nemam snage za to. Pomisao na njega je jača od moga JA.

Čula sam neko veče dobru rečenicu: ”Meni ne trebaju samo zabavni delovi muškarca: meni treba ceo muškarac”.

On jeste zabavan. Zajedno se smejemo, uživamo u muzici, vinu. . . Ali, od njega dobijam samo ono što je na površini. Samo ponekad mi otkrije po koju tužnu, malu istinu. A htela bih sve. Htela bih da zavirim tamo gde me ne pušta. Htela bih i ja njemu da kažem stvari koje se ne pričaju svakome. Htela bih da delimo nešto više od flaše hladnog vina i par vrelih noći.

Mnogo bih ja htela od njega, i sa njim. . .ali, eto. . . Ne može.

Napomena: ko ne zna ko je Sade, KLIK OVDE

42 коментара

Објављено под Uncategorized