Prošle godine mi se izdešavalo puno stvari, i ružnih i lepih. Da bih proslavila što se sve to okončalo, onako kako je najbolje, otišla sam na jedno kraće putovanje preko neke agencije.
Autobus k’o autobus, ljudi k’o ljudi. . . Oko ponoći, putnicima se spava, a vozač baš tada uključuje radio. Naravno, muzika tipa Grand-Zam-turbo-giga-mega. . . Ali, ne smeta mi. Za divno čudo. Razlog za to je neko ko mi pravi društvo: preslatka, mala petogodišnja devojčica, čija baka je naš turistički vodič. Malena je jedno divno vaspitano dete, puno je raznih priča i sve što vidi uz put joj je jako zanimljivo. Od krave na brdu, do ljubičaste boje zalaska sunca. Čini mi se da u životu nisam odgovorila na toliko neobičnih pitanja, kao njoj tada. . . Iako sam na put namerno krenula sama, da se odmorim od svega i svakoga, nije mi ni malo smetelo što se taj mali andjelak zakačio za mene od trenutka kada smo krenuli. Uz bakino odobrenje, ona je sa mnom bila svo vreme tokom ta tri dana.
Zahvaljujući tom kratkom putovanju, stekla sam jednu malu drugaricu i jednu veliku prijateljicu-njenu baku. Ostale smo u kontaktu, čak ću ovog vikenda putovati kod njih u goste.
*
Cela ova priča i ne bi bila ništa posebno, da se nije desilo sledeće:
*
Vozeći se nazad, malena mi je sedela u krilu i naravno postavljala je milion raznih pitanja. Ne sećam se tačno o čemu smo pričale, ali ja sam joj u jednom trenutku rekla da će joj njena mama nešto napraviti kad se vrati kući. Na to me je ona pogledala sa onim njenim krupnim okicama i rekla mi: “Pa, neće. Ne može mama to.” Kada sam je upitala zašto tako misli, potpuno sam se sledila od njenog odgovora! Naime, malena je rekla: “Moja mama to ne može jer je na nebu. Znaš, ona je umrla i ona je sada gore. Ona je andjeo.”
Nikada u životu mi nije bilo teže zadržati osmeh na licu. Namestila sam malu da sedi glavom naslonjena na moje grudi, da ne bi videla kako mi niz lice teku suze. I nastavila sam da sa osmehom, ali samo u glasu, odgovaram na pitanja kako krave smeju same da pasu na brdu a nema nikoga da ih čuva. . .
