Aurora Borealis se preselila!

Ovaj blog, od sada, možete pratiti na novoj adresi:

http://aurorineavanture.com/

Čitamo se tamo.

Vaša,
Aurora Borealis

SBB neprofesionalnost

Ovo je moja trenutna brzina interneta:

Koristim SBB net, Flathome paket 384/192 Kb/s po ceni od 1350 din.
13. januara sam zvala kosrisnički servis. Rečeno mi je da promena paketa mora da se uradi do 20. u mesecu ukoliko želim da od 1. februara imam brži net.
19. januara odlazim na njihov sajt i pravim zahtev: umesto 384/192 uzimam 512/256. Neko će reći da je mala razlika, ali meni ta razlika i te kako znači. Da ne spominjem da će me taj malo-brži-od-puža net koštati 1950 dinara.

Danas, dugo očekivanog, 1. februara, k’o idiot klikćem na sajtu SpeedTest i brzina je i dalje ista. Ponovo zovem korisnički centar, gde mi kažu da je zahtev upisan 28. januara i da će mi paket biti promenjen 1. marta!
I još mi kažu da rok za promenu paketa nije 20. nego 25, ali da sam u svakom slučaju zakasnila za promenu.

Alooooooooooo!?

Kome sad ja trebam da “#$% sve po spisku?

Neko u SBB ne radi svoj posao kako treba. Zahteve podnete na vreme upisuje tek posle skoro 10 dana. Taj neko vreme na poslu verovatno provodi tako što jede mastan burek i istovremeno gleda porno sajtove dok rešava “How stupid I am” testove na FaceBooku. Zbog tog nekog ja danas smišljam kako da što pre promenim provajdera. Treba mi brz i pouzdan net. Što pre, na 2-3 meseca. Posle me zabole i za SBB, i KDS, i Telekom i sve ostale kretene koji nas ucenjuju s cenama i tehničkim NEmogućnostima. Jedini problem je što stan nije moj, a vlasnik je u inostranstvu. Znači: verovatno mogu da računam na ništa-od-toga.

I sreća što ovaj post nema i audio zapis, inače bi mala deca morala da zapuše uši! danas mi ni kočijaši nisu ravni! Grrrrrrrrrrrrrrr!

Fale mi mirisi…

Ovde više ništa ne miriše na tebe… Nisam skinula jastučnicu s jastuka na kome si spavao. Ali je tvoj miris izvetrio iz nje. Možda sam ga previše grlila noću.

Mirisa nema ali u svemu te vidim.
Kad uzimam četkicu za zube, vidim i tvoju četkicu tamo gde je stajala.
U dnevnoj sobi te vidim uvaljenog u belu fotelju s laptopom u krilu, kako s vremena na vreme dižeš pogled samo da bi mi se osmehnuo. Ujutro te vidim u kuhinji, kako mi pružaš šolju sa toplom ness kafom.

Svuda si oko mene, a nigde te nema…

Da si, kojom srećom, zaboravio ovde svoj šampon za kupanje, sad bih sigurno punila kadu i pravila gomilu pene sa njim. I onda bih opet mogla da zaronim u tebe. I poptuno naga bih legla u krevet, sa još mokrom kosom, i vratila bih miris tvom jastuku.

Ali, nema tvog šampona. Otišao je s tobom…

Imam samo očajno jako sećanje i tvoju Police majicu s kojom sam zamenila pidžamu. Danas je ceo dan nisam skidala sa sebe. Samo da bih te, barem tako, osećala na svom telu.

Ne mogu da dočekam 12. februar. Moram što pre da obnovim mirise.
Mada, na svu sreću, imam makar sećanja a ona nisu poput mirisa.
Sećanja na tebe jednostavno ne mogu da izvetre i nestanu.

“To see you when I wake up
is a gift I didn’t think could be real.
To know that you feel the same as I do
is a three-fold, utopian dream.
You do something to me that I can’t explain.
So would I be out of line if I said,
I miss you.
I see your picture, I smell your skin on the empty pillow next to mine.
You have only been gone ten days, but already I’m wasting away.
I know I’ll see you again
whether far or soon.
But I need you to know that I care
and I miss you.”

# Twitter Moustache Day fotke

Neću vam sada objašnjavati šta je to TWITTER niti šta su to Social Networks. Samo ću vam reći da su na Twitteru većinom blogeri, geekovi i slični ljudi koji, poput vas, provode sate i sate sedeći kraj kompjutera, zezajući se sa online, a i real life, prijateljima.
A šta se desi kada Eniac nekako u svojoj blesavoj glavi skonta da se devojkama sviđaju brkati muškarci?
Desi se to da skoro 40 ljudi, OBA pola, na svoje avatare docrta sebi brkove!

Elem, nekako su Eniac i Blogowski jučerašnji i današnji dan proglasili za Twitter Moustache Day.

Rezulat toga vidite na fotografijama, a ispod fotografija su i linkovi ka Twitter profilima ljudi koji koji su se priključili ovoj maloj, blesavoj akciji!

Long live Twitter!

NAPOMENA:
imena pored slika su pseudonimi sa twittera, tako da ako nekog prepoznate, a ne prepoznajete ime, nemojte misliti da sam ja pogrešila

ankalagonns aurorans Belgrade Beogradoholik blackshtef blogowski chule daliborn DarkoKontin DedaBor digitalvomiting drveni_advokat
dunawhistle eniac ivana_jurcic ivanbrezakbrkan kalkulus kornrunner ljubar MarioMikic mejs Mileusna Miss_Cybernaut momcilovic morecambe nikolaplejic OliverMarcetic procedura prokka RatkoBozovic sofiJah sreckovic stefanpetrovic SuskeBor ToniAnicic vjeran_net

Happy blog-B-day to me!

Pre tačno dve godine sam bila iznervirana jer na kolokvijumu iz informatike nisam znala kako da preuredim tekst u Wordu. Osim boldovanja i pomeranja margina, sve mi je bilo kao špansko selo.
Pre dve godina pojma nisam znala šta su tagovi na blogu, kako instalirati kojekakve programe . . . ma, nisam znala ni da postoji copy+paste!
Pre dve godine sam samo znala da želim da pišem, čula sam da postoji nešto što se zove BLOG, i jednostavno sam izguglala linkove za reči blog i Srbija. I tako je počelo…

Postala sam blogerka.

U međuvremenu sam napisala oko 150 tekstova. Čitaocima sam otkrila mnogo više o sebi nego što to i neki ljudi iz moje neposredne okoline znaju. Stekla sam puno novih drugara, i nekoliko novih, pravih neprocenjivih prijatelja.

U protekle dve godine sam se iz plavuše pretvorila u skoro crvenokosu. Sa vama sam pregrmela vađenje pasoša, viza, polaganje ispita. Ispričala sam vam neke emotivne brodolome, neke letnje snove i jesenje beleške. S novim poslom započela i kategoriju “Priče jedne šalteruše”…

Puno toga sam vam, od srca, dala kao na dlanu i ni jednog trenutka nisam zažalila zbog toga. A puno sam i ja dobila.

Blog me je učinio ispunjenijom, srećnijom. Naučio me je mnogim stvarima: o ljudima, zbivanjima, tehnici…
Blog mi je doneo i ljubav.

I sad se nešto mislim: za dve godine, malo li je?

Hteo si mail? E, ne može! ;)

Drugarica kojoj je danas bio rođendan je popila malko više…
I bila je tužna večeras.

Sama je. Nema dečka. Po prvi put posle ko zna koliko vremena, ona je solo. A ona jednostavno ne ume da bude sama. I to priznaje.

Ubeđivale smo je da njoj nije potreban muškarac da bi bila srećna, i da to što se tako oseća, zapravo je posledica toga što je navikla da uvek ima dečka.
Pitala sam je: Ko te voli najviše na svetu?
Odgovorila je: Mama i tata.

Rekla sam joj da nije u pravu.

Rekla sam joj da treba ona sama da voli sebe najviše na svetu. A to će moći samo ako nauči da biti sam nije nište loše. I da to što je sama ne umanjuje njenu vrednost i njen pogled na sebe.

Malo sam je lagala. Ne puno, ali malkice jesam…
Lepše je biti sa svojom drugom polovinom, nego biti sam.

Bilo bi tako divno da i ona ima nekog kao što si ti.
Nekog ko je sve razume i nekog ko ume čak i da ćuti zajedno s njom…

Čekanje & Leptiri

Šta radim ovih dana?
-Čekam… Po ko zna koji put od kada postoje ove moje Avanture, ja čekam. Al’ sada ću i da dočekam. To je ovog puta sigurno.

Šta osećam ovih dana?
-Neke čudne leptire, koji se ponekad pretvaraju u snežne grudve, al’ će one uskoro biti otopljene, i opet će ostati samo leptiri…

Ni na nebu, ni na zemlji

17:20h.
Uspevam da odem s posla relativno “na vreme”. U tom trenutku nailazi i moj bus. Totalno smotana pokušavam što brže da skinem rukavice, jureći novčanik po torbi. Naravno, zaboravivši da sam sitan novac za kartu još pre sat vremena stavila u džep kaputa.
Bus staje s vratima tačno ispred mene. Unutra je kao u konzervi sardina. Gledam hoći li uopšte uspeti da uđem, a kamoli da platim kartu. Ljudi ne izlaze, nego bukvalno ispadaju napolje. Neka žena samo što nije pala preko mene! Ja se odmičem, misleći da ću videti skroz namrgođenu facu uz rečenicu: “Što se ne pomerite da izađemo?!”
Žena podiže pogled i s osmehom mi pruža nešto u ruci : “Jel Vam treba?”

Zbunjena pogledam šta mi to daje…kad ono: karta! Autobuska karta.

Da se razumemo: ta karta košta pišljivih 30 dinara, za koje se maltene ni hleb ne može kupiti, i uopšte nije stvar u novcu. Stvar je u dobroti.
Uprkos saobraćajnom špicu, gužvi, gomili nervoznih ljudi, vožnji u u zagušljivom autobusu…Uprkos svemu tome, ona se osmehuje i daje mi kartu. Eto, tek tako. Da ja ne moram da se guram do vozača. Da ne moram tražiti novčanik. Da ne moram skidati rukavice. Da bi mi jednostavno učinila nešto dobro.

Zbog ovakvih sitnica verujem u dobro u ljudima.
Verujem da će sve biti ok.
Verujem da je sasvim u redu ne biti suviše “na zemlji”, nego i poleteti malo.
Verujem u moje novo utočište koje, eto, nije ni na nebu, ni na zemlji.

I šta sad?

Danima, nedeljama, pa možda čak i mesecima nema baš nekih dešavanja o kojima želim da pišem.
I onda, odjednom, kao da je neko otvorio prozor, i vetar je oduvao veliku gomilu stvari, koje su se razletele svuda po meni… A ja nemam više svoje tajno ćoše.
Male i velike Aurorine avanture nisu više samo moje. Ja sam im otvorila vrata kroz koja su izašle među stvarne ljude.

Ovo je prvi put, otkako sam “out of the closet”, da shvatam da više ne mogu pisati baš o svemu o čemu želim. Sama snosim krivicu za to. Ali, nisam mislila da će doći do toga. Sad bih tako rado pisala o nekim stvarima, o nekim događajima, a s druge strane, sve to zapravo ne želim da otkrijem ljudima koji me poznaju i lično.

Neke tajne misli, neka tajna razmišljanja, neke stvari koje se izgovaraju samo u sebi…

Dvoumljenja, strahovi, strepnje…

Strah da ću biti povređena i strah da ću ja povrediti nekog drugog…

Osmesi, zbunjenosti, iznenađenja, olakšanja…

Nestrpljenje i smirenost…

I puno neke muzike koju prvi put čujem, ili je barem prvi put čujem na neki nov način…

Teško je pisati kad znaš da će mnogo više biti čitano između redova, nego što to želiš. Kad znaš da postoji više osoba koje će sve to tumačiti, ali svaka na svoj način. I možda ni jedna od njih neće shvatiti šta se krije iza ovoga. Ali nizovi su započeti. Ja ne mogu, i ne umem da ih prekinem. I ne želim.

I šta sad? – Ništa. Show must go on. Na ovaj, ili neki drugi način. . .

“You can’t always get what you want
But if you try sometimes you might find
You get what you need…”

It’s been a good week…

Nad Novim Sadom se prostrla magla. Svetleća reklama supermarketa od preko puta izgleda kao da pluta u vazduhu. Zgrada se uopšte ne vidi.
Nedelja je protekla, iznenađujuće, sasvim fino. Sa mojim normalnim oscilacijama raspoloženja. Već sam se bila zabrinula za sebe što sam mirna. Na poslu se stvari polako uhodavaju, a i ja s njima. Jedna koleginica je otišla na odmor. Bitna stvar vezana za to je što je mali plastični radio u obliku note, sad u mojim rukama. I pre podne se, hteli il’ ne, sluša jutarnji program radija 021. A ne tamo neki Čolići i Crvene jabuke.
Vikend je počeo na Jazz Festivalu u SNPu. Fazon “Pazi, žvaka” nije baš palio kod Fotomanijaka, al’ mi je bilo drago što je i on, zajedno sa mnom, bio autsajder, nezahvaćen “sindromom mase”. I kao i ja, više je bio oduševljen jednim Bosancem (koji ne lupa, nego svira bubnjave), nego sa a capela grupom crnaca koji imaju 10ak Gremyja. Sreli smo i Elektrokuhinju, i pomislila sam: Bože, kako smo mi blogeri fin svet. Vidimo se 2 puta u godinu dana, a obradujemo se jedni drugima k’o starim prijateljima. . .
Subota. . . Prvo spavanje do podne. Posle izlazak sa koleginicama i proslava 30. rođandana mog drugara. Hladno točeno pivo i hitovi 80ih u masi veselih ljudi, su bili dobitna kombinacija. Zora dočekana u Kafanici, uz Cigane, naravno. I opet spavanje do podne. A nedelja. . .hmm. . .pa kao svaka nedelja. Totalno lagano protekla, i pustila maglu da prikrije kako moj grad deluje uspavano. . .

Sutra ponedeljak. . . Čeka me hladno novembarsko jutro i “‘Ajmo Jovo ponovo”. I definitivno bih mogla celu ovu nedelju ponovo. . .