“dal’ sam od njinih il’ bas i nisam?”

Kad me neko pita odakle sam, razmišljam da li da kažem gde sad živim, ili gde sam rođena. . . Da li da spomenem majčino ušće Neretve, ili da ispričam gde mi je prababa dva puta krstila decu. . .

U svom gradu sam provincijalka, u svom selu “građanka”. Kako god da okrenem, ispadnem autsajderka ili dođoška.

Kada me u gradu, ljudi s prezimenima na -OV, -SKI i -ŠKI , pitaju za ime, samo me upitno pogledaju kad čuju da se moje prezime završava na -AC.
Kad me u selu neko od ovih IĆ-evaca pita “čija sam”, svaki put čujem: “Ti nisi iz mog kraja, jel’?

Do vraga s tim više! . . .ili “Do đavola!” . . . Nije šija, nego vrat. Fuj!

Pijemo istu vodu, isti vetar nam duva s Dunava!

Čak i psujemo isto!
Osim što ja ne psujem oca, kao ovi ovdašnji, niti psujem Boga, kao oni “odanle”.

Ali, ako me još neko upita odakle sam i počne da me ubeđuje kako bolje od mene zna ko sam i šta sam… Ma, ima da mu opsujem i Boga i oca, i majku, i još neke za koje nije ni znao da ih ima u familiji!

Lepo reče Balašević:
“Sloven sam, belac, slobodni strelac.
Za svaki slucaj, jos uvek samo svoj.”

Nije OK, nije etički

Da li je OK da nastavnica engleskog u jednoj osnovnoj školi

drži privatne časove tim istim đacima kojima predaje

Da li je OK da retko koje dete, koje ne dolazi kod nje na časove, ima peticu?

Da li je OK da svi koji dolaze kod nje na časove imaju 5?

Da li je OK da su svi ti privatni časovi grupni?

Da li je OK da ne želi deci da daje “časove po potrebi”, nego se deca upisuju na početku godine, kao da idu u školu stranih jezika?

NIJE OK !

Meni ne smeta što znam da ona pokušava da me “minira” kod roditelja čijoj deci ja ponekad pomognem oko gradiva. Ja toj deci često i besplatno pomažem. I žao mi je onih koje odbijem, jer jednostavno, zbog obaveza, nemam vremena.
Žao mi je roditelja koji me nazovu i pitaju da li bih mogla da njihovoj deci dam samo nekoliko časova, jer eto, nemaju para za više. Nije u redu da dete od svojih 7 godina shvati da su njegovi roditelji siromašniji od drugih i da jednostavno ne mogu da im priušte “kurs” (i garantovanu ocenu) kod nastavnice. Shvatam ja da ona samo hoće da zaradi koji dinar pored plate. Ali nije u redu ucenjivati roditelje i decu na takav način.

I nije ni malo etički raditi na taj način!

Proleće je stiglo. . .jeste, nije, jeste, nije. . .

Opet me nema.
Nije da ja ne pišem. Pišem, ali svi tekstovi završavaju na raznim papirićima. Na stranicama iskinutim iz sredine sveske za sintaksu, na poleđini reda vožnje, marginama dnevnih novina, ili onako lepo ispričani, ostaju u mojoj glavi.

Kako i da se nateram da sednem za kompjuter, kad je napolju otoplilo, kad su voćke počele da cvetaju. Lepše mi je da sedim na nekoj klupi, pored mirisnog procvetale drveta, sa slušalicama u ušima, i radiom 021 , odvrnutim do maksimuma. Sa fakulteta ponekad idem peške kući. Ko je iz NSa znaće šta znači šetati od centra do Naselja. (Ne, ne bi vas zabolele noge)

****************************

Otišla sam kod frizerke, da zakažem termin. Ima 2 sata slobodnog - mogu i odmah ako hoću. Farbanje - malo drugačija nijansa. Šišanje - malo kraće. Krenem da platim - dobijem poveći popust, jer sam joj eto, redovna mušterija. Krenem kući - dobijem na poklon pakovanje za kosu, jer je neki dan bio 8. mart.

Napolju se smračava ali je i dalje toplo. Ja imam osmeh. A što i ne bih? Promena, pa makar i frizure i vremena, je uvek dobrodošla. Nešto mi fali. . . Hm. . . Muzika. . . Uključujem radio na svom telefonu, i kreće pesma u čijem ritmu nastavljam da hodam. Dizanje samopouzdanja je sad na redu:

Dolazim do stanice. Autobus mi odlazi ispred nosa. Ha! Super! Nije onaj koji meni treba. Dok čekam bus, cupkam nogom u ritmu muzike. Primećujem da me neko posmatra. Mlađi muškarac, u odelu, s raširenim novinama u rukama, gleda me i smeška mi se. Ne čudi me. Osećam se toliko dobro da se to sigurno vidi na meni. A i sigurno sam mu zanimljivija ja nego neki članak u “Ekonomistu”. (rekoh već, samopouzdanje na nivou)

Stiže bus. Ulazim, i mada se osećam kao sardina, ne smeta mi. U roku od par minuta vidim da je troje klinaca ustalo i ustupilo mesta jednoj mami s detetom, i jednoj bakici. Čudne stvari se dešavaju danas. . .

U stanu proveram e-poštu. Neko mi je poslao e-mail. Hteo bi da se dogovorimo za kafu. Da spojimo ton i sliku. Skoro pa kao “blind date”.

Što da ne? Proleće je . . . ili mi je “proleće lupilo u glavu”.

Keith Jarrett

Sećam se da je bio novembar ‘99. Kiša je toliko pljuštala da je grad u sred dana bio gotovo pust. Na knjižari je pisalo “rasprodaja kaseta”. Ušla sam iz radoznalosti. . .
U jednoj staroj, požuteloj kartonskoj kutiji je stajalo 20ak kaseta. Cena je bila kao za 2 karte za gradski autobus. Rege, hevi-metal. . .hmm. . .nije to za mene… ali:

Na jednoj kaseti je pisalo “Kelnski koncert”. Kupila sam je iako nisam imala pojma šta je to.

Boreći se s vetrom na ulici, mokra i promrzla sam se dovukla do stana, i odmah sam ubacila kasetu u kasetofon. Par sekundi nakon što sam pritisnula PLAY, desila se ljubav.

I deo Keith Jarrettovog Kelnskog koncerta u izvođenju nepoznatog pijaniste.

II deo, original, samo muzika

“After all… tomorrow is another day.”

Ona je davno napunila osamnaest. Ona zna šta želi da radi u životu. Ona zna šta voli, a šta ne. Ona nema omiljenu grupu, ali u roku od par sekundi nabroji 10ak pesamam bez kojih ne može.

Ona ima ljude koje voli. I ljude koji vole nju.

Ima omiljene knjige poređane na polici tako da se lako dohvate. Ima omiljeni džemper, omiljeni karmin, omiljeni sto u omiljenom kafiću. Jako voli jednu zelenu maramu.

Ona je srećna. Barem drugi tako kažu. A ona im nekad veruje a nekad ne.
Ona voli da se smeje. Ona voli kad se drugi smeju. Ona bi volela kad bi mogla češće da plače. . .

Ona svaki put kad zaspi nešto sanja.

Ona bi htela da ima puno stvari. Ništa od toga se ne kupuje. Osim onog kučeta. Ali, to je ionako jedina ljubav koju je moguće dobiti za novac.

Ona ovaj dan obeležava nekakvim smeđim flomasterom na kalendaru. Malo uspona, malo padova. Malo lepih dešavanja a malo i onih drugih. Prosečan dan, rekao bi neko. Ali njoj nije.

Ona je danas saznala da ju je neko slagao. Posle toga je i ona izgovorila laž.

Ona danas nije bila zadovoljna ni sobom ni drugima.

Skarlet O’Hara je rekla “Sutra ću misliti o tome. Sutra je novi dan” i zato Ona sad odlazi da spava. Da kad otvori oči, bude novi dan.

MRAK

Pitate me gde sam ovih dana… Evo me na ovoj fotografiji.

Istu fotku imaju i Moošema , Suske , Blogowski i Dinke
Žao mi je što nismo imali bolje osvetljenje pa je slika ispala toliko tamna. Nestalo nam je sijalica i sveća. Ako neko ima viška, ili zna gde se može nabaviti neko svetlo, neka nam se javi.

U Srbiji je to ovih dana najtraženija roba.

Ulje i šećer JOŠ UVEK imamo, a do kada. . .ne zna se.

Takođe će mi biti potrebne i papirne maramice. Još nisam počela plakati, ali čim mi se makne ova knedla iz grla, ni Dunav mi neće biti ravan. . . Mada će te suze biti ko biseri bačeni pred svinje. Jer ovde više nikog na vlasti nije briga što ima i mladih koji juče nisu išli išli u besplatan šoping u BGu. Ima ljudi koji su mislili da se vidi svetlo na kraju tunela, al’ su se uverili da je to samo halucinacija.

Više ni u šta ne verujem. Osim u sebe.

Kako ispasti kučka ~ kako se izvući od neželjenog muvanja

Da odmah razjasnimo: kučka nisam. Mada, priznajem, 2-3 tipa su me i tako nazivali. Doduše, ti isti su me zvali i maco, mazo, pile, srećo… To kučka je bilo tokom ili nakon raskida.

Zadnji put me je kučkom, i to surovom, nazvala drugarica, pre par dana. Zašto?

Pa, zato što sam joj rekla da sam odbila udvaranje jednog dečka. I zato sam ja sad kučka. Po njenim rečima, dečko je toliko fin i dobar i lep i zgodan i …ne-znam-ti-šta-još …. Pa nek ona bude s njim kad je već takav. Ja, bogme, neću!

A kučka sam ispala najviše zbog toga kako sam ga, po njenim rečima “ubila u pojam”.

Dotični i ja sedimo u kafiću. On me je zvao da izađemo. Znala sam ja zašto me zove na kafu, nisam toliko blesava. Uostalom, već mi je “ptičica šapnula” da mu se jako dopadam.

Elem, sedimo, pijuckamo piće i pričamo o muško-ženskim odnosima. Slušam ja njega a u glavi se mislim kako da ga poštedim muke kad bude počeo da me muva, ili ne daj Bože, pokušao da me “cmokne za Laku noć”… I tako priča li on, priča, i naleti tema ko poručena!

ON: Većinu svojih bivših devojaka sam upoznao vikendom, tokom izlaska. Volim posle s devojkom da odem na kafu, malo popričamo, pa da onda vidim kakva je. Nekad se desi da devojku duže poznajem, i često se viđamo, pa tek posle bude nešto između nas. (i tu me on pogleda onako ispod oka) A ako ništa ne bude, nema veze. Jedno iskustvo više.

JA: Pa da… Eto vidiš nas dvoje. Upoznali smo se nedavno a kao da se poznajemo 100 godina. Nego, mogla bih ja tebe da upoznam s mojim koleginicama s fakulteta, sigurno bi ti se neka od njih dopala. A ti ništa ne brini. Ja ću im već reći kako si mi ti super drugar.

ON: . . . . . on me je samo zbunjeno pogledao, promrmljao nešto kao “Da, da…što da ne.” i promenio temu razgovora.

Nešto mi se čini da me neće opet zvati na kafu.

A što se tiče drugarice, i toga kako me je nazvala - sve joj je oprošteno. Ionako nije mislila ozbiljno. 

Muzika za good-mood-weekend

Odvrnete ovo do daske, i na noge lagane…
(U slučaju da imate problematične komšije, slušalice na uši)

******************
a onda samo nastavite da slušate i ovo, i dobro raspoloženje je zagarantovano!

Kako ste vi? Ja k’o palačinka posle poplave.

Frka na fakultetu ovih dana. 4 kolokvijuma u 3 dana. A od nedelje ispiti.

Danas dan provodim kraj knjiga. Da, da. . . NE ispred, NE čitajući iz njih, nego pored njih. Pa, smračilo mi se već sve, i pobrkalo u glavi. A da ne spominjem da ležem u zoru, a ustajem ujutro. U prevodu: ŽELjNA SAM DA SE NASPAVAM !

I onda mi se (baš kad mi je ovaka nenaspavano-umorno-iscrpljeno loš dan) javi drugar na MSN, koga već godinama viđam samo u elektronskom obliku. I kažem sebi “Ajde, budi fina. Popričaj bar malo s njim, pa mu tek onda reci da si umorna itd….i da ideš da spavaš.” I razgovor naravno krene:

Drugar says:
Ćao! Šta ima? Kako si?
~Aurora~ says:
Ko da me poplava izbacila….
~Aurora~ says:
Ili prešao bager preko mene, onaj što ima onaj veliki metalni valjak napred, pa ostaneš ko palačinka…
~Aurora~ says:
eto, tako sam.
Drugar says:
Znači, sexi kao i uwek?
~Aurora~ says:
ja mislim da se ovog trenutka više sexi oseća moja turpija za nokte, nego ja….

Posle ovoga nisam morala da mu govorim da sam umorna i da prekidam chat jer mi se jako spava. Ukapirao je on to i sam. Nema veze. . . Javiće se opet za koji dan… Kad budem više sexi od turpije. . .

WordPress ponudio otkup blog 381 sistema

Mislim da već i vrapci na granama blogosfere znaju šta se u proteklih par dana desilo sa blog sistemom 381. Neću ovde ponavljati istu priču, niti ću, kao što sam to rekla kod Moosheme na blogu, iznositi “prljav veš” i zakulisne igre koje su se tamo dešavale u proteklih godinu dana.

Ako još uvek ima nekog ko ne zna o čemu se radi, možete videti kod Walkera, Blogowskog, Stephanie Booth i na još mnogim blogovima. . .

Stvar koja mi je napokon nabacila osmeh-koji-se teško-skida na lice je ponuda gospodina Matthew Mullenwega da pomogne blogerima sa 381. On je čovek koji je stvorio WordPress. Nalazi se na čelu kompanije Automattic, a ta kompanija je vlasnik WordPress.com, Akismet i još nekolicine sličnih.

Matthew je ponudio i da otkupi ili preuzme troškove bloga381 od njegovih vlasnika. Ukoliko mu se vlasnici jave i dođe do dogovora, obećao je da će osposobiti opciju za export (izvoz) postova i da će omogućiti preusmerenja, kako bi blogerima olakšao prelazak na drugi hosting.

Sve ovo je rekao kao komentar na blogu Stephanie Booth.

Sad nam jedino preostaje da čekamo i vidimo da li će se mu se vlasnici javiti i da li će doći do nekog dogovora.

I za kraj ovog teksta, koji je inače i rođendanski (godinu dana kako pišem blog), evo vam jedna parola koju sam dobila od mog drugara Eniaca:

Viva la revolution, smrt fašizmu, sloboda čelik 2:0 ! :))))))

Poruka za Sarah Kay i Tatu U Pelenama: još ima nade za vaše tekstove!